20.10.2016. – предавање “ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ Борисава Станковића”

ЧЕТВРТАК, 20.10.2016. /  18:00 САТИ / ДВОРАНА БИБЛИОТЕКЕ

 

Поводом 140. годишњице рођења великог српског писца предавање на тему “ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ Борисава Станковића” одржаће проф. др Душан Маринковић, предстојник Катедре за српску и црногорску књижевност Филозофског факултета у Загребу.

 

КРАТКА ЦРТИЦА О КЊИЖЕВНОМ СТВАРАЛАШТВУ БОРИСАВА СТАНКОВИЋА

У свом књижевном дјелу Борисав Станковић (1876—1927) је елегично, али и реалистички вјерно насликао живот старог Врања с краја 19. вијека, када је оно почело да губи обиљежја источњацке касабе и да све више добија чарсијску грађанску физиономију. Станковић је у топлим поетским сликама евоцирао оне видове живота који су били специфицни за тај живописни градић и који су се неповратно повлачили пред налетима новог времена и нових друштвених односа.

До ослобођења од Турака Врање је било типична оријентална касаба, сва у живој и шароликој мјешавини нација, класа и вјера. Поред ага и бегова, који су представљали турску власт и били носиоци феудално-спахијског друштвеног система, својом моћи и богаством истицали су се и домаћи богаташи, такозване чорбаџије. Чорбаџије су у околини Врања имале велике земљишне посједе (читлуке), на којима су, као бесплатна радна снага, радили обесправљени кметови-чивчије. Читлуци и трговина били су извор њихове економске моћи и богаства, које су немилице расипали на уживање и задовољства сваке врсте. По свом друштвеном положају, економској моћи, личном господству и начину живота чорбаџије су биле сличне турској феудалној аристократији, са својим читлуцима или у беговским конацима.

Ниже друштвене слојеве у граду чинили су занатлије, ситни трговци, домаћа послуга, просјаци и Цигани, а на селу слободни сељаци и кметови-чивчије који су радили на богатаским имањима. А кад су 1875. године Турци протјерани и српска ослободилачка војска својим уласком у град обиљежила почетак нове ере у животу тог нашег града, моћ некада силних чорбаџија брзо је нестала. Њихова имања су разграбљена, феудална права угашена, а нова власт и нови друштвени односи брзо су измјенили дотадашњи начин живота старог Врања.

Борисав Станковић је одрастао у породици која је по свом поријеклу припадала чорбаџијско-спахијском реду, али која је у доба његова дјетињства материјално била сасвим посрнула. Родитељи су му рано умрли, па је брига о њему пала на старачка плећа његове бабе-Злате. Свом малом унуку, будућем пјеснику старог Врања, она је с поносом причала о негдашњој слави и величини чорбаџија, а у исто вријеме кришом шила туђе кошуље да би га прехранила. Тако је Станковић упознао и заволио старо Врање кроз бакине приче, и зато се тај неповратно нестали живот усадио у његову душу као “чаробна љепота из бајке”.

И кад се као писац једном приликом нашао пред мотивом из живота новог, грађанског Врања, он је са гађењем и огорчењем бацио перо: “Не, нећу то! Старо, старо ми дајте! Оно сто мирише на сух босиљак и сто тако слатко пада, пада и греје срце…”

Станковић је основну школу учио у Врању, гимназију у Нишу, а правне науке у Београду, гдје је потом и службовао. Кад је стекао књижевну славу и јавно признање, послат је у Париз да употпуни и прошири своје књижевно образовање. Међутим, он се као стваралац најприсније везао за старо Врање. Одуда су му и најбоља управо она дјела у којима је говорио о старим обичајима и патријахалним односима, а то су

приповијетке:
“Из старог јеванђеља” (1899.),
“Стари дани” (1902.),
“Божји људи” (1902.),
“Покојникова жена” (1907.),
“Наш Божић” (1911.),
“Његова Белка” (1921.);

романи:
“Нечиста крв” (1911.),
“Газда Младен” и
“Певци” (недовршени роман);

драме:
“Коштана”,
“Ташана” и
“Јовча”.

Дневник “Под окупацијом” садржи низ слика из живота под окупацијом за вријеме Првог свјетског рата. У њему је увјерљиво приказао фразерско родољубље лажних патриота, који су искористили општу националну несрећу да би се обогатили. Али у тим сликама нема оне поетске снаге којом се одликују остала његова дјела.

 

Суфинанцирали Министарство културе РХ, Министарство културе и информисања РС, Град Загреб.