Боривој Довниковић БОРДО (1930-2022)

 

 

БОРДО

Задњи пут сам се с њим чуо половином јануара. „Просвјета“ је имала добар посао за њега, илустрације за ново издање књиге Арсена Диклића Не окрећи се сине. Стари Бордо би то радо прихватио, одговарале су му све теме из времена Другог свјетског рата, али сад нисам нашао саговорника. Задње ријечи су му биле како не вјерује да ће моћи, а тон гласа је то потврђивао. У исто вријеме велики и заслужни борац наше, не само мањинске, јавне сцене и њена велика маза, као да је одустајао. Додуше, ја сам, да некако завршим разговор, рекао да ћемо се још чути, али није било времена.

А његове су заслуге за наше Друштво у овом задњем покушају из 90-их, утемељитељске. Сад је права штета што нема Новака који је и о томе, као и о свему осталом, знао све што се могло знати. Он га је и довео у „подрум“, редакцију новопокренутог старог часописа. Ту је Бордо нацртао и ликовно сложио све што смо урадили у првих десет година рада обновљене „Просвјете“, а за часопис и дуже. Цртао је карикатуре, поједине ликове кад нисмо имали добре фотографије, састављао укрштеницу, писао путописе кад је као класик у свом послу изнова кренуо на свјетска путовања. Радио је опрему књига, и сам се учећи послу којег до тада није радио, цртао фонтове, све вријеме одлично сарађујући са младим, трпељивим Бранком Новаковићем.

Имао је неколико тема којима се страсно предавао. Волио се сјећати прошлости, све од дјетињства у Чепину до краја 80-их, пажљиво је бдио над чистоћом језика и прогонио новитете који су баш тада нагрнули у језичну свакодневицу, и да, помало се на свој начин, чувајући дозу дјетиње наивности, која је добар помагач у препознавању вриједности, бавио политиком. Притом му је најближа била драма старог свијета, на начин који је то чинио Стипе Шувар. Слично његовом другу и колеги Недељку Драгићу и свима којима је тај свијет пружио отворену прилику за стваралаштво.

 

Једном приликом, тада сам свакодневно ходочастио у Свеучилишну библиотеку, дао ми је задаћу, да у Недићевом гласилу, чини ми се да се звало Село, пронађем неки његов дјечји рад, цртеж, који је мали избјеглица, већ тада са потребом да се огласи и покаже, објавио у њему. И успио сам га обрадовати. Тада нам је донио и ону дирљиву „Објаву“ – плакат, свој рад, којим се у ослобођеном Пожаревцу 1944. године позива управа литерарног друштва „Развитак“ на састанак, а у реченој „управи“ проналазимо и младе избјеглице; самог Довниковића као благајника и Бранислава Зељковића као члана надзорног одборе. Што је вјероватно била једна од ријетких јавних функција великог пјесника. Коју годину касније Бордо му је у „Просвјети“ ликовно опремио књигу Двобој.

 

У Просвјетином Љетопису за 2003. годину објавио је занимљив уломак из, како је најавио, још незавршене аутобиографске књиге Живот с оловком коју ће објавити СКД „Просвјета“. То је и данас најбоље штиво за све оне који желе ући у његов интимни свијет. То се увијек најлакше ради преко приче о дјетињству. Свој стваралачки животни круг у Просвјети Бордо је завршио објављујући свог Чипка у сваком броју дјечјег листа Бијела пчела. Ништа боље није могао пожељети стари стрипаш који је пажљиво његовао дијете у себи.

Ч. В.

 

 

 

2020. године у поводу Бординих девет деценија живоота и седам деценија рада Библиотека је приредила изложбу Борди у част – Бординих седам деценија.