29.11.2023. МИЛОШ ЦРЊАНСКИ – предавање о 130. годишњици рођења

Предавање у поводу 130. годишњице рођења књижевника Милоша Црњанског 

одржаће др сц. Душан Маринковић, професор у миру, 

у сриједу, 29. новебра 2023. у дворани библиотеке (Прерадовићева 18/1) с почетком у 13:00 сати.

Милош Црњански је рођен у Чонграду 26. октобра 1893, у осиромашеној грађанској породици. Одрастао је у Темишвару за који је писао да је у његово време био варош раскошна, модерна: „Темишвар је тада нагло растао и каруце су у њему трчале на гуменим точковима, а било је међу њима већ и првих аута. Жене су се облачиле по последњој моди из Париза, увезеној преко Беча, а над великим женским шеширима, имали смо и прелетање првог аероплана.”

Прву песму „Судба” Црњански је објавио у сомборском дечјем листу „Голуб” када му је било 15 година, а за њу је много година касније написао да је то можда „било доста”.

По завршеном школовању у Темишвару, у лето 1912, уписао је Експортну академију у Ријеци, а после тога је прешао на студије у Беч. Било какве даље планове о будућности прекинуо му је Први светски рат, у ком је, у аустроугарској униформи, испрва послат на галицијски фронт. „Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан, до јесени”, писао је Црњански много касније. Крај рата дочекао је на италијанском фронту, после доста времена које је провео у војној болници у Бечу.

После рата, у Београду је уписао упоредну књижевност код Богдана Поповића. Повратак из рата Црњански је назвао најтужнијим доживљајем човека, и о томе писао у својој песми „Пролог”, инспирисаној Хомеровом „Одисејом”.

Радио је као професор у гимназији, али и као новинар и уредник.

Од 1935. и 1941, био је у дипломатској служби у Берлину и Риму, где је дочекао почетак Другог светског рата. Поратне године провео је у Лондону, у емиграцији, сматрајући да није безбедно да се врати у комунистичку Југославију. У Србију је коначно дошао 1961, одрекавши се британског држављанства које је у међувремену добио. Умро је у Београду 1977. године.

Све што је писао било је натопљено дубоком лириком која и поред меланхолије носи вечну слутњу светлости, а иза њега остала су велика дела српске књижевности – од романа „Дневника о Чарнојевићу”, обе књиге „Сеоба”, „Романа о Лондону”, преко поезије – збирке песама „Лирика Итаке”, и две велике поеме „Стражилово” и „Ламент над Београдом”, до путописних текстова попут „Писама из Париза”, „Љубави у Тоскани” и многих других.

извор: https://www.politika.rs/