ОДРЖАНА СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА

Синоћ, 27.јануара 2014. наше Друштво обиљежило је своју славу Светог Саву свечаном академијом у препуној дворани Хрватског глазбеног завода. Поред бројних узваника и гостију, свечаности је присуствовао предсједник Републике Хрватске др Иво Јосиповић.

У Светосавској беседи, свом обраћању публици, предсједник Друштва Чедомир Вишњић истакнуо је важност српског језика и ћириличног писма као очувања свог идентитета. Такођер, искористио је прилику да присутнима каже да је предсједник Јосиповић први поглавар Хрватске државе који присуствује Светосавској академији након тaчно сто година. Посљедњи челник Хрватске који је присуствовао Светосавској академији у Хрватском глазбеном заводу био је бан Скерлец и то давне 1914. године.

 

Након Беседе предсједник друштва уручио је награду “Сава Мркаљ” академском сликару Милошу Поповићу за допринос култури Срба у Хрватској.

У другом дијелу свечане академије одржан је концерт Српског православног црквеног пјевачког друштва “Вила” из Приједора. Хор, који чине углавном ученици Средње музичке школе из Приједора, је отпјевао дјела Мокрањца, Рахмањинова, Заппова, Кедрова, Савића те непознатих аутора.

 

Светосавска беседа Предсједника СКД “Просвјета” Чедомира Вишњића

Даме и господо, драги пријатељи,

чланови Српског културног друштва “Просвјета”,

Не због годишњица, иако се баш нуди она стота, Скерлићевог предлога о екавици и латиници као темељу нашег заједништва, него због неких простијих разлога и повода, чини се да у говору посвећеном Св. Сави, а о раду Српског културног друштва, тему српске ћирилице ни овдје у Хрватском глазбеном заводу вечерас не смијемо заобићи. Могли бисмо рећи мрву прецизније; српске ћирилице у Хрватској, али и не морамо. Тако много проливене жучи и лажних емоција, мора се коментирати. Једино што бисмо на овај дан у нашем календару, кад се сусрећемо сами са собом, можда морали окренути визуру, оставити по страни оне што су против, а пропитати поштење и принципијелност властитих реакција и огорчења. Злонамјерни су нас већ позвали на то, њих можемо занемарити, али не и проблем. Питање се да једноставно формулисати и гласи: што је ћирилично писмо нама данас и овдје? Што нам значи у интерној комуникацији, а што у оној са окружењем? Или нешто сугестивније и грубље, урушава ли се знање и кориштење ћирилице и међу нама?

            Данас звучи анегдотално историјска чињеница да су наши стари по слову закона из 1888. године имали право не само упутити молбу или било какав други акт према властима  ̶  на ћирилици, него су те исте власти биле дужне и одговорити молиоцу на том писму. Није се то поштовало, јер је и тада било мало оних који су на свом праву инсистирали, али тако је писало у закону који је вриједио у Хрватској и Славонији.

            (Уосталом, прича о тражењу мањинских права је прича о коки и јајету; што сте слабији то их мање тражите, што их мање тражите, то сте слабији. Потенцијални излаз из круга је на оном мјесту на ком препознајемо укључену људску вољу и свијест. Ако их има, барем код мањине.)

            Лако се ми данас можемо договорити око тога што све спада у прошлост, али своје морамо не само бранити од других, него и од себе, од своје безбриге, лијености, чак и покварености, према другима и себи. Треба учити, труд уложити, да останемо двописмен народ, ако желимо народ остати.

            Ништа није лакша, него нешто и тежа ситуација са језиком и нашом језичном праксом, која се отима систематизацијама и ионако непостојећим покушајима нормирања. Треба знања, а на жалост, и нешто храбрости, да језик којег говоримо назовемо нашим националним именом. Барем у част оној генерацији која још живи, или је живјела, по селима која смо, сјећате се, лани спомињали овом истом приликом, ако већ не зато што на то имамо сва хисторијска и политичка права и она права која потврђује релевантна знаност. Да не испадне да су те одреднице идентитета нама заправо отеготне, а важне једино онда кад их неко оспори.

            Има додуше једна коју нам се мало ко усуди оспоравати, али то не значи да пролази много сретније. Могли сте тако ових јануарских дана, рецимо 6. јануара увече прошетати било загребачким улицама, било кордунашким селима и кад сретнете кога од беспослених Срба, назвати му Бадње вече. И што сте могли чути као одговор? Најчешће некакво бојажљиво мумлање, као да су се одједном нашли усред необично сложене теолошке дискусије, која захтјева велико предзнање. И тај нас страх незналица кочи још и данас. Нећу даље о овој теми на данашњи дан, да ријечју не повредим успомену онога кога славимо вечерас. Али сви бисмо морали водити рачуна о томе да слава Св. Саве  ̶  обавезује, и да морамо савладати у себи лошу слободу коју је нама овдашњим Србима намрла наша крајишка прошлост. Обичаји и традиција не могу замијенити вјеру.

            И каква год онда била наша данашња ситуација; рад, храброст и вјера биће нам извјесни залог будућности.

            Хтио сам рећи још нешто, кад је о овим запуштеним вриједностима ријеч. Запуштеним и код нас и око нас. Не би се никако смјело догодити да оне падну искључиво у дио нашим људима по Трпињи, Боботи, Бијелом Брду, Кусоњама, Чемерници или Дубравама. Ако наши образовани људи по градовима, нарочито овдје у Загребу, себе ослободе обавеза њиховог чувања, онда је нашој причи лако видљив скори крај. Онда нам је поплава лошег фоклора праведна казна за то што и како радимо.

            Треба дакле радити, храбро и са вјером. И то би био вечерас најкраћи одговор на питање што су задаци овдашњег Српског културног друштва.

            Да ту ствар нешто сликовитије прикажем, послужићу се мишљу, ријечима једног великог европског писца. Кад вам кажем да је то Франц Кафка, можда ће вам се у први мах учинити како смо залутали далеко и како је тај избор исувише егзотичан. Бољи познаваоци, међутим, лако ће се присјетити да је свијет ондашњег Прага, врло близак свијету који је прије једног вијека са баном Скерлецом сједио у малој дворани ХГЗ-а. Вечерас заправо подсјећам на изванредну књижицу Густава Јануша о разговорима са Кафком. Све се догађа у Прагу, почетком 20-их година 20. стољећа. Најбоље да вам прочитам тај кратки уломак из књиге:

            “Говорили смо о односима Чеха и Немаца. Ја сам рекао да би за боље разумевање обе нације било добро издати чешку историју у немачкој обради.

            Кафка одби то, међутим, резигнираним одмахивањем руке.

            “То је некорисно”, рече. “Ко би то читао? Само Чеси и Јевреји. Немци, свакако не, јер они неће да спознају, схватају, читају. Они би једино да поседују и владају, а у том случају је схватање само препрека. Ближњи се, ипак, боље тлаче ако их не познајете. Штеди се на савести. Зато нико не познаје историју Јевреја…”

            Ово, наравно, нисам прочитао зато да би у овакво вече ма и подсјећао на старе омразе, а још мање зато да у наше име олако дијелим моралне пацке окружењу, стављајући их у улогу Нијемаца.

            Оно што сам хтио вечерас подијелити са вама, то је могуће тумачење ове Кафкине реакције и његових ријечи. А како је баш на данашњи дан и свјетски дан сјећања на холокауст и његове жртве, учинило ми се згодно да актере нађем на окупу.

            Јанушов предлог, његова идеја о издавању историје, је из стандардног репертоара поступака свих образованих људи у конфликтним ситуацијама. Таква просјветитељска пракса траје на свим странама до данашњег дана, а велики јој је прашки, јеврејски и њемачки писац добро сагледао ограничене домете.

            Поука ове сцене, на другој страни, даје на Андрићеву “Аску и вука”, даје на ону сочну народну пословицу: Сила бога не моли! То је ваљда срочио неки наш сељак након што је прочитао прво издање Макијавелија. Али, вратимо се Кафки, он је ипак, без икаквог претјеривања, култни загребачки писац и овдје се увијек много и пажљиво читао.

            Има ли ту каквог руковођа за нас? Мени се чини да има. Томе у прилог додајем како је лако уочљива чињеница, да се браћа Јевреји до данашњег дана држе овог обрасца. Ево што се мени чини да Франц Кафка мисли о питању ћирилице, данас и овдје. Наравно, молим вас да ово схватите барем са минималном дозом хумора. Он мисли како постоје случајеви у којима подилажење ионако нема смисла. Некорисно је. Не подилазити, међутим, не значи; не радити. То би, једноставним рјечником речено, могло значити, како он мисли, да се нико не треба бојати ни бјежати од своје ћирилице. То би могло значити и ово: ко није вољан или способан за своју ћирилицу, за одређену мјеру затворености, будућности нити има, нити има право на њу, нити му је потребна. Ионако се онда своди на количину нове робе за потрошњу. Ми вечерас не бирамо између Скерлића и Кафке, ми само као људи културе, у дугим интервалима помјерамо акценте.

            Ја, уважене даме и господо, дакако знам, да је овакав приступ и начин понешто нетипичан за светосавске беседе, али било ми је стало до тога да будем посредан у методи и прецизан у изразу. Знам и то да сам вечерас повукао само једну нит из ткања нашег трајања, али чинило ми се да вриједи обратити посебну пажњу на њу.

            Надам се да сам донекле и успио.   Хвала вам на пажњи.

 

 

У Загребу, 27. јануара 2014.