Награду „Меша Селимовић” за 2016. годину, саопштио је Драган Богутовић, један од оснивача ове награде, добили су Владислав Бајац (1954), за књигу „Хроника сумње” (издавач: „Геопоетика”, Београд) и Мирко Демић (1964), за књигу „Ћутања из Горе” („Агора”, Зрењанин – Нови Сад). У овогодишњем Великом жирију „Вечерњих новости” за књигу године учествовало је 55 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара.
Око награде окупили су се, 29. пут, књижевни зналци који редовно прате домаћу продукцију и који су годинама привржени овом престижном признању. Изабрани критичари припадају веома различитим генерацијама, између најмлађег и најстаријег је 55 година, и, што је посебно важно, заговорници су различитих књижевних поетика. Књижевни зналци долазе из Београда, Новог Сада, Ниша, Смедерева, Крушевца, Крагујевца, Младеновца, Бањалуке, Бијељине, Новог Пазара, Зрењанина, Сомбора, Косовске Митровице, Сврљига, Вршца, Јагодине, Мокрина, Велике Плане и Новог Милешева.
Критичари су овога пута предложили 112 књига, а награду „Меша Селимовић” добили су равноправно, са по 15 гласова, Владислав Бајац и Мирко Демић. Ово је четврти пут да се ово престижно признање дели на равне части. На другом месту је збирка песама Мирослава Максимовића „Бол” (десет гласова), треће место деле књиге Јелене Ленголд „Рашчарани свет”, Драгана Бошковића „The clash”, Мила Ломпара „Похвала несавремености” и Драгана Хамовића „Пут ка усправној земљи” (девет гласова), на четвртом месту је књига Анђелка Анушића „Гласови са границе” (осам гласова), пето место је припало Александру Милановићу и књизи „Реч под окриљем поетике” (седам гласова). Следе књиге Радивоја Микића, Иване Димић, Ање Марковић и Бошка Сувајџића (шест гласова) и књиге Светлане Слапшак и Владимира Табашевића (пет гласова).
На вест о добијању награде, Владислав Бајац, који је службено у Скопљу, рекао је да награде које носе имена великих писаца, већ саме по себи, чине част добитнику. Потом је подсетио да је пре скоро четврт века, заједно са Светиславом Басаром, био први добитник новоустановљене стипендије која је носила име Бориславa Пекићa. У жирију су тада били, између осталог, Борислав Михајловић Михиз и Предраг Палавестра.
– Како сам тада био, тако сам и сада, поносан што ми се овога пута име веже за врсног стилисту, сетног грађанина и храброг трагаоца за правдом. Осим интимног књижевног поштовања које имам према Селимовићу, имао сам и ту срећу да ми је својевремено, 2008. године, у истом колу, код истога париског издавача, био објављен роман заједно са Мешиним (усуђујем се да га назовем по имену јер ми је близак скоро као интимни пријатељ). Тада сам се, само у присуству његове књиге, по други пут у животу осетио као награђена половина „двојца без кормилара”. И ево трећег књижевног „речног брзака” у којем са колегом Демићем делим судбину можда најдемократскије награде коју имамо (у режији „Вечерњих новости”). Када вас за награду одаберу гласови педесет пет књижевних критичара чији је, надам се, кормилар Меша Селимовић, онда засигурно можете тврдити да сте написали добру књигу, упркос сопственој сумњи – истиче Бајац.
За већину писаца, каже Мирко Демић, вест о награди долази као краткотрајно обасјање усред свакодневних сумњи и искушења које сваки стваралачки напор подразумева. Нарочито ако се ради о награди која носи име Меше Селимовића, писца који је од несигурности и сумње изаткао највредније странице наше литературе. Указао је, потом, на Селимовићеву изреку: „Та обесхрабреност, клонулост, невјеровање у себе оставили су трага на мени све до данас. Зато сам почео касно да пишем, зато сам несигуран у себе, зато сваком послу прилазим као почетник, страхујући од негативног суда”.
Мирко Демић је признао да су сумња и несигурност и његови пратиоци, поготово током последњих десетак година од како исписује своје петокњижје (које „Ћутање из Горе” хронолошки отвара), у чијем је средишту судбина Срба из Хрватске, где је и сам рођен.
Награда „Меша Селимовић” биће уручена средином марта, у Народном позоришту у Београду.
извор : www.politika.rs