Говор предсједника СКД “Просвјета” о 70. годишњици Друштва

Послије 70 година

Говор Предсједника СКД „Просвјета“ у Глини 10. маја 2014.

Даме и господо, драги гости, драги домаћини Глињани, скупштинари и чланови “Просвјете”, драги и поштовани народе Баније и Кордуна. Добродошли на свечану сједницу Скупштине Српског културног друштва “Просвјета”, основаног прије безмало 70 година у недалекој “касини”. Ове двије чињенице, јубиларна годишњица и помјерање прославе за неколико стотина метара, крију у себи озбиљну, повремено дубоко трагичну историју, па нека оне буду и поводом за вечерашња три историјска медаљона која вам каним исприповиједати. Три медаљона, привидно без јаче унутрашње везе, и без директног наравоученија, али сва три у суштинској вези са институцијом коју славимо и сва три о смислу и потреби овог нашег Друштва. Први медаљон нека буде о мјесту, други о људима, трећи о нужности слободе и заједничког рада.
Дозволите, дакле, да у овој свечаној ситуацији моје прве ријечи буду посвећене овом мјесту, Глини, и овом мјесту на којем се сад налазимо, као некакав скромни, прозни коментар тешких стихова великог пјесника Ивана В. Лалића.
Нећемо овај пут улазити дубље у историју Глине, остаћемо у вијеку већине нас, овом двадесетом. Када је почетком маја 1906. године, на чувеним хрватско-славонским изборима, које нико није добио, али је одмах било јасно ко их је изгубио, дотадашњи саборски заступник глински Душан Слијепчевић гологлав изашао на балкон опћинске зграде и замолио изборнике да своје гласове дају Светозару Прибићевићу и кад је овај једногласно изабран у Хрватски сабор, и за ову је варошицу започело њено тешко 20. стољеће. Идеални врхунац тог почетка био је мјесец дана касније, кад је исти Светозар у Глину славодобитно довео Франа Супила, једног од првака нове хрватске политике, којем је уступио овај свој завичајни мандат, а сам задржао онај освојен у Кореници. Супило је тада Глињанима обећао да ће се борити за једнакоправност хрватског и српског имена и за вјерску равноправност. Бранио се од оптужби да су он и његови напредњаци безвјерци, тврдио је да су они тек непријатељи клерикализма. То је био и дужан обећати јер је тада побједничка самосталска политика на овом терену уживала велику и незамјењиву подршку већине православног свештенства, унаточ зловољи плашчанског владике Грујића. Нећемо даље инсистирати на овој причи, уосталом знамо да она након свега пар година није завршила онако идеално као што је започела, али била нам је овдје и данас потребна да укажемо на чињеницу да је управо за ову средину везан један од врхунаца политике новог курса, политике хрватско-српског заједништва, која ће на овај или онај начин моћно обиљежити и српски и хрватски XX вијек.
На временској скали било је довољно свега 35 година да се стигне до другог догађаја, трагичног људског и симболичног антипода, на мјесту којег тренутно стојимо или сједимо. Прије неколико година имао сам прилику разговарати са једним од задњих свједока збивања из трагичног глинског љета 1941. године. Хтио сам од Вује Релића из оближње Чемернице сазнати његов одговор на до данас незатворено питање; како је и зашто такав злочин над његовим сусељанима био могућ. Његове ријечи су биле једноставне и увјерљиве; говорио ми је о атмосфери тешке неизвјесности, о првим злим вијестима, а онда о нечему што се људима учинило трачком свјетла. Покушаћу пренијети са папира непоновљиву аутентичног живе ријечи: “И то се организирало да се једну неђељу иде у Вргинмост, да ће бити весеље, да ће бити масовни слет овако онако, све најбоље. А Србин ко Србин је то послуша. И сви се скупили, то је ишло под пјесмом, под барјаком. Све у Вргинмост. Ура, биће покрст. А зашто покрст? Сваки домаћин, политичари који су говорили, ко се не покрсти биће свашта, биће затвора, нестајања људи. Сви су се упокорили, сви су ишли на покрст. И добро. Дошли су горе, они из власти су се изненадили, шта се то скупило, нису се припремили на то. Па сто чуда, па куд с њима. Дошли су у Соколски дом… Ограда велика, затворила се. Имали су телефон у згради Соколског дома, тражили су и Карловац и Загреб и Сисак, све су тражили упомоћ. Народ силни доша. Како ће, шта ће, то треба сачувати…” И онда, још једном на моје питање како је било могуће да их спроводи по један усташа: “Били су упокорени властима, ради самном шта ‘оћеш, само да су код куће мирни жена и дјеца. То је било, ништа више. Нико бунт није направио, могли су у Вргинмосту разбити оне даске и поутјецати. Неки јесу тамо откинули неку даску, понеки су се спасили, али мало. Све је то чекало нож на миру…”
Вујо је послије отишао у партизане, оно што није директно видио, могао је провјерити код бројних сувременика.
У томе је дубина глинске трагедије 1941. године, или њеног другог дијела; у тим колонама кордунашких сељака који под хрватским барјацима, предвођени једном учитељицом, иду на покрст, и бивају поклани у својој цркви. Не ради се овдје о бројевима.

Даме и господо, драги домаћини, овом нашем присјећању никако није циљ да позљеђујемо дубоке старе ране. Ми на ово присјећање имамо барем двоструку обавезу: као људи, јер нам је сјећање, по снази и изразу, исто што и култура, а по којој јесмо људи; и као народ хришћански, јер налазимо се на црквишту храма званог Пресвета Богородица, по најдубљој и најинтимнијој вриједности сваког хришћанина. Мјесту на ком би морале престати све тактике и уцјене, нестати дневна политика. И када изговоримо своје слово о сјећању на невине жртве, које никад неће престати, одмах додајемо и то да искрено поштујемо све оне људе и њихове напоре, који од Глине чине мјесто које жели своју будућност, који су нам данас домаћини и којима дугујемо захвалност за гостопримство. Ми смо по опредјељењу у већини људи културе, дужни да владамо сјећањем, а не оно нама. Да владамо њиме на начин који искључује свако злоупотребу, и кад то буде тако, биће могуће поштовати не само своје, него и туђе сјећање.
Ми Просвјетари били смо овдје у овом граду прије тачно пола вијека, на прослави 20-годишњице нашег Друштва. Госте је поздравила предсједница Скупштине опћине Драгиња Метикош. Говорила је о тешкоћама и успјесима, споменула како у том тренутку на подручју глинске опћине још 270 породица живи у трошним бајтама из прве поратне обнове, молила и наше новоизабрано руководство на челу са Никицом Рапајићем да искористи свој утјецај да се подигне достојна спомен грађевина на чистини на којој је некад стајала глинска православна црква. И Спомен-дом је свечано отворен у љето 1969. године, пригодан говор је одржао Мико Трипало. Данас смо ми гости у ситуацији да апелујемо за слободу историјске истине, да тражимо да оно што је створено као симбол сјећања носи своје, а не инат-име.
Наши претходници су били борци, а не хисторичари, они нису 1944. године имали фигуре овако једноставно сложене, како то нама данас омогућава временска дистанца. Па ипак, хисторијска је чињеница да је већина њих прије рата припадала странци ̶ странкама браће Прибићевић, и исто тако да су добро знали гдје се налазила глинска православна црква. Ако ништа друго, о томе свједочи њихова одлука да баш на овом мјесту освете барјак тек основаног Српског пјевачког друштва “Обилић”. Лако би их данас на темељу истине о њиховом покрету било оптужити за манипулацију, прелако. Радије погледајмо дубљи слој, једном освећено мјесто остаје то трајно, без обзира како су обучени посјетиоци и пролазници, од онда до данас, а ове партизанске униформе на рушевинама храма остају један драматичан документ и питање које још нису сви у себи превладали. У том је протурјечју и дио наше судбине, протурјечју којег разрјешавамо на један плодан начин, ширећи темеље, а не одричући се утемељитеља. Утемељитеља, који су на свој начин, оснивањем културних институција покушали ускладити Светозара, Супила, мртве Чемерничане и њихову глинску цркву. Толико о мјесту.
О људима.
Ако бих морао кратко изразити и оно што лично осјећам и мислим и што као риједак релативни познавалац прошлости ове институције препоручам као судиште за ону невелику групу људи која је водила “Просвјету” у тих првих 37 година, онда је то онај исти приступ којег је имао наш велики историчар цркве и народа Манојло Грбић, према нашим владикама у овим крајевима. Сјећате се, који сте читали, он је имао ријеч разумијевања и за оне међу њима које су тешке прилике и притисци одвеле чак у Рим, тамошњем бискупу, на устоличење. А онда, кад би се прилике средиле и народ затребао за какву војну, полако, кришом на коњу, сам или са једним момком, у Пећ, свом патријарху по једино важеће признање.
Ми данас немамо ни један појединачан разлог да одступимо од таквог односа. Знам да ће звучати пригодно, али искрено мислим, да ми имамо све разлоге бити поносни на челне људе овог Друштва, како оне на сцени тако и оне иза ње, по битном критерију, − чувања институције. Велика хисторијска одговорност је само на онима, не из наших редова, који су мислили и одлучили да пацификација значи обуставу па и забрану рада. За ту смо погрешну процјену платили трагично високу цијену. Односи се то дакако и на остале нама сродне институције.
Дозволите зато да и данашњу прилику искористим, као и прије пет година у Лисинском, да пред вама прочитам један дуг низ имена, уз тек покоји коментар. Пажљивим исчитавањем архивских докумената и старих годишта нашег часописа, да се формирати колона од неких стотињак људи који су “Просвјету” одржавали на површини у времену које јој у цјелини није било склоно.
Споменимо најприје предсједнике Друштва:
првог почасног Раду Прибићевића, номиналног политичког покровитеља,
Дану Медаковића, кемичара, професора, дипломату,
Богдана Стојсављевића, аграрног социолога и хисторичара,
Чеду Рајачића, правника,
Божидара Масларића, професионалног револуционара,
Душана Драгосавца, политичара,
Милана Ножинића, књижевника,
Никицу Рапајића, аграрног стручњака и професора,
Милана Зјалића, аграрног стручњака
почасног Луку Марића, минералога, научника.
Овакав попис не би био коректан кад не бисмо споменули оне који су политички стајали у залеђу, који су прави оснивачи и покровитељи, водећи Срби партизанске Хрватске: Душко Бркић, Раде Жигић, Станко Опачић, Богољуб Рапајић. Издвојимо данас посебно једино Раду Жигића, политкома 6. личке, политкома Главног штаба Хрватске, ипак јединог међу њима којег је убила власт за коју се борио и коју је стварао. Сви остали из ове групе пробали су Голи оток, Душко Бркић, предсједник Владе НРХ, чак три пута. Данас о њима само толико, да су они заправо били први који су, залажући се за интересе Срба у Хрватској, стигли до граница система којег су стварали.
Вриједи још посебно споменути необичан тандем наших првих потпредсједника: Бошка Десницу и Петра Драпшина. Једног, грађанског интелектуалца и историчара наших далматинских прилика и једног, професионалног револуционара, Шпанца, упамћеног у историји по партијским грешкама или лијевом скретању у Херцеговину, након чега је по казни пребачен за команданта XII славонске. Иза овог је команданта тенковских јединица Југославенске армије остало забиљежено да је “Просвјети” поклонио сабрана дјела Јована Јовановића Змаја. Вјероватно оно лијепо издање Геце Кона које и данас стоји у нашој дворани.
Нека сљедећи буду секретари Друштва, они који су га носили у радном смислу: Миле Јока, Бранко Сучевић, Богољуб Рапајић, Ђуро Кладарин, Војин Јелић, Светозар Зец, Станко Кораћ…
Књижевника у тој групи није било много. Од почетка су имали посебан однос према ауторима из властитих редова какви су били Бранко Ћопић и Анђелка Мартић, напримјер. Али ту свакако иду још и: Владимир Поповић, Григор Витез, Здравко Крстановић, Милош Кордић, Лука Штековић, Слободан Грубач, Мирко Андрић-Гуџулић, Борислав Љубобратовић, Стево Дракулић, скупина млађих, Војислав Шиљак, Момчило Попадић, Јордан Јелић…
Јака је била скупина правника у водству Друштва. Уз већ поменутог Рајачића, споменимо Константина Бастаића, Богољуба Братића, Јована Стефановића и Милана Босанца. Била је међу нама активна и једна мала група самоуких сељака писаца:
Митар Попара, Милош Узелац, Јандрија Војводић.
Свој дио јавног простора у приликама ондашњим имала је скупина православних свештеника, у којој се издваја лик Милана Радеке, значајног нашег националног и културног радника. Ту су још, Илија Ћук, Платон Бузаџић, Никола Дреновац. Касније и Јовица Николић. Објашњење, или дио објашњења њиховог донекле необичног јавног ангажмана је вјероватно у чињеници да су неки од њих имали синове у партизанским редовима, па и међу палим борцима.
На стара времена и изворна опредјељења подсјећали су стари Хрвати ̶ Југославени из Београда, чести сарадници у часопису, Анте Ковач и Стеван Роца.
Зато је у скупини музеалаца и историчара било много значајних имена која су, на жалост, само изузетно имала прилику за научну сарадњу. На челу је свакако Федор Моачанин, директор Музеја Срба у Хрватској, значајан аутор наше скромне крајишке хисториографије, затим Сања Лазаревић, Дивна Зечевић, Вера Борчић, Илија Мамузић, Вице Заниновић, Максим Злоковић, Коста Милутиновић, Божидар Ковачевић, а свакако и Радослав Грујић, Душан Берић и Душан Кашић, први секретар бјеловарског пододбора.
Најбројнија је дакако била скупина новинара и дописника различитог профила: Урош Вицковић, Ратко Пасарић, Софија Маша-Павичић, Миле Мркаљ, Дане Павлица, Милка Орлић, Ђорђе Ђурић, Бошко Пекић, Перо Чимбур, Божо Милачић, Наташа Поповицки, Љубо Милаци, Петар Стринека, Божо Турајлић, Драган Праштало, Дане Шијан, Стјепан Баножић, Ева Тићак-Вајлер.
У разним службама, у водствима пододбора и цијелог Друштва, радили су и ови људи: др Бранко Драгишић, Бранко Магарашевић, Огњеслав Араницки, Константин Петровић, Бранко Милетић, Бранислав Ћелап, Душан Калембер, Смиља Калембер, др Гајо Петровић, Симо Тесла, Јово Угрчић, Вујо Косовац, Мане Трбојевић, Димитрије Прица, Стојанка Аралица, Љубиша Радишић, Дана Димитријевић, Бранко Иванчевић, Србислав Микић, Владимир Ивковић, Урош Корлат, Момчило Косовић…
И нека овдје буде крај, свјесни да смо вјероватно починили многе неправде неспомињањем. Али тако је то са писаном ријечју и онима који се њоме користе и служе јој. У сваком случају, ово су људи којима морамо бити захвални зато што смо 90-их у два мандата, имали што наслиједити и наставити.
Било је то о људима.
Нешто о нужности слободе и слободног рада.
Ријеч је заправо о прекиду у раду Друштва 70-их и 80-их година прошлог стољећа. “Просвјету” је тада заступало и искру чувало наше Издавачко подузеће, Бранислав Ћелап као директор и Станко Кораћ као уредник и аутор. Рекли смо да је у култури једино континуитет битан и ко ту гријеши ̶ крив је. А да ће се ствари развијати у лошем смјеру било је јасно већ 1967. године, кад су након “Декларације о положају и називу хрватског књижевног језика” отпочеле отворене политичке конфронтације у земљи. Управо је те године укинуто одјељење Повијесног музеја звано Музеј Срба у Хрватској, управо је те године најприје одобрена па потом повучена дотација Фонда за културу издаваштву “Просвјете”, тачније књизи, која ево никако да изађе, “Културни споменици Срба у Хрватској”. Својевремено је Радослав Грујић сочинио дјело под истим насловом. Било је брзо видљиво да ће “Просвјета” бити мало успутна мало претходна жртва, ликвидација које оставља одријешене руке за већег и моћнијег противника. Даљње догађање вам нећу данас препричавати, за то је потребан опширнији рад. Задржаћу се само на једној пригушеној полемици, која није стигла до јавности, које можда ни обадва актера нису била свјесна, а која се данас чини у многом погледу антиципативном за све нас. Документ није из архива Друштва већ из оставштине једног од актера, а обојица су из овог краја, Кордуна и Баније. Овим освртом желим поред осталог појаснити ону лапидарну напомену са једног од паноа изложбе, како тада предсједнику Друштва није било лако балансирати, јер су се одједном сви проблеми отворили, а на страни рјешења никакве повреде није било.
Један од тешко савладивих проблема који се 1971. године отворио за наше људе, било је питање наставних планова и програма за основне и средње школе. Није одатле кренуло, али то је била једна од првих неизбјежних посљедица отворених диобених процеса и најављене кроатизације тих програма. Нарочита је узнемиреност и тада владала у источној Славонији, једну од главних ријечи са наше је стране водила професорица Дана Димитријевић из Осијека. Напета је атмосфера урађала заоштреним формулацијама, па је у уводнику 610. броја часописа “Просвјета”, задњег у тој серији, писало и ово:
“Став СКД “Просвјета” и у овом питању био је и остао јасан и јавно изнијет: за хрватску дјецу ̶ да, ту не можемо предлагати никаква рјешења; за српску дјецу ̶ не, јер, што би то значило, да се српска дјеца не васпитају у српском националном осјећању…” Није битно што је био конкретан повод, важан је однос.
20. октобра 1971. године у Београду, тако стоји у потпису, одговор ̶ реаговање на овај став написао је др Гојко Николиш, носилац бројних титула, а поред осталог и члан “пленума”, првог нашег руководства, изабраног у Глини 1944. Био је један од истакнутих из генералског ешалона који су својим чиновима и угледом покривали стварање српских националних установа. Он за став из уводника часописа пише да представља “кобну заблуду”, да је то отворено сепаратистички приступ, “то је примјена принципа “чистих рачуна” на подручју културе у којој “чистих” рачуна не може бити, чак ни онда када би биле у питању двије географски раздвојене нације.” Па указује на обавезу прогресивних снага у једном и другом народу да нарочиту пажњу обрате баш на ону дјецу која су у националној мањини у некој средини и то “баш зато да би показали своју широкогрудност, своју истинску културну, социјалистичку вриједност наспрам једног мањег народа”. Али ово је тек увод у оно што генерал Николиш жели поручити људима овамо. Он се љути на оно што зове “ђаволове понуде”, тада присутне у јавности, по којима рјешење за властите проблеме Срби у Хрватској треба сами да предложе… Каже он да би то “Просвјета” још и могла кад је у питању назив материњег језика, али генерално; “ако се тај преседан примијени на сав остали културни и друштвени развитак српског народа у СРХ, онда се мора констатирати, да Срби у Хрватској у овом часу, а дуго времена ни у будуће, нису кадри да сами преузму такве обавезе. Предувјет за преузимање такве обавезе било би засебно а разгранато (по хоризонтали и вертикали) институирање (научне и просвјетне установе) и конституирање (политичка тијела) српског народа у СРХ. А куд то води? То води ка некаквој “аутономији” Срба у Хрватској, води ка сепарацији и сегрегацији њиховој, а то значи ка њиховој културној пропасти. Треба још једанпут рећи: интереси српског народа у СРХ нису на том путу… Српском народу у Хрватској не треба никаква, па ни културна аутономија. Они је не желе, а не би је могли прихватити ни кад би им била понуђена, чак ни онда кад би са територијално-етничког становишта била остварљива. Зашто? Поред осталог и зато што је тај народ на “голој ледини”. Он не располаже властитим друштвено-економским снагама. Он нема довољно снажне своје интелигенције. Хисторија му није била никад наклоњена. Оно што је и постојало, изгинуло је или уништено у револуцији (занимљиво! Ч.В.) Не може се културна самосталност једног народа у савременом добу засновати на сиротињској пољопривреди, на милиционерима, лугарима, чиновницима и свештеницима. Таква средина није кадра да искорачи много даље од десетерца и фолклорних гаћа и прегача. Гдје је материјална база, гдје су научни радници, гдје је хуманистичка и техничка интелигенција, гдје су установе и средства? Према томе, понуда или обавеза: “Срби, ето вам, рјешавајте сами своје проблеме”, лишена је свих реалних могућности а рекао бих да је лишена и елементарне људске добронамјерности. Животни интерес српског народа у СРХ није у његовој асимилацији (страшно је то и написати) у хрватски народ, али није нити у сепарацији од хрватског народа ни у “аутономији” било које врсте…
Дакле, једна прегршт свима нама познатих мисли, обично у лошијој и непоштенијој верзији, коју Николиш није одмах послао редакцији часописа а ускоро није имао ни коме послати. Али га је срећом почетком 1972. године послао свом другу и претпостављао је истомишљенику, знанственику свјетског гласа, земљаку и почасном предсједнику “Просвјете”, Луки Марићу. А овај је имао обичај да крај свега што прими, исјече из новина, прочита; прави биљешке на маргинама, коментира, разговара са хартијом. Тако на Николишевом попратном писму стоји биљешка како је на ово “тужно” писмо др Николиша написао концепт одговора “који нисам средио и послао, али елементе чувам….” Мање су нам занимљиве накнадне биљешке о Николишу и његовом ратном и политичком путу, јер прећутана је полемика очито трајала до Марићеве смрти, цитираћемо само ону која се односи на ставове из писма и које је минеролог доживио и као удар на “Просвјету”: “Ово пише борац, интелектуалац ̶ 25 година послије ослобођења ̶ толико колико је потребно да се ошколују и кадрови са докторатима / 25-годишњаци! Чудно, као да је дошао са Мјесеца на Земљу ̶ човјек из Баније, који сам себе негира! Јадна интелигенција… Ми смо, дакле, народ без интелигенције! Цесте, жељезнице, школе дигли су Словенци (један и по пута их је више од Срба у СРХ!) друже Гојко! Мисли кад говориш!”
Е сад. Јасно је да Гојко Николиш говори из и у оквиру неупитног очувања Југославије, јасно је да се не дистанцира, него дапаче, да мисли о теми и да је забринут, да неке ствари издалека боље созерцава. Исто је тако јасно да је Лука Марић на положају, како би рекли војници, а не у позадини у Београду, да он боље види хрватске прилике и да му поуке издалека сметају. У сваком случају, овдје се слуте и неке касније подјеле.
И сад још једном; откуд и зашто ова прича?
Те, 1971. године, имали смо зачетак једне важне дискусије, из пера најбољих међу нама, из пера великих ауторитета, која је остала скривена од јавности, ево до вечерас. Да би проблем којег су они назначили избио пуном снагом 20. г. касније, са познатим исходом. У томе је смисао постојања макар и скромних институција каква је ово Друштво и у томе је смисао постојања унутрашње јавности, што је за наш народ деценијама оличавао једино часопис “Просвјета”.
О прошлости толико. Много, јер је такав повод. О будућности кратко. Такво је вријеме. Ми смо увијек били и остали радни оптимисти. Увјерени смо да ни хрватске повијести ни српске историје, ни прошлости ни будућности, у слободи и истини нема без нас. С том мишљу честитам вам ̶ нам наш младићки 70. рођендан.

Чедомир Вишњић