Početna / Aktualno / Предавање о Винаверу
Предавање о Винаверу

Предавање о Винаверу

Поводом обиљежавања 130. годишњице рођења књижевника Станислава Винавера предавање ће одржати проф. др Гојко Тешић

Предавање ће се одржати у дворани библиотеке, 16. септембра 2021. у 12.00 сати.

 

О Станиславу Винаверу

Станислав Винавер, књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, 1. марта 1891. године. По завршеној основној школи Винавер је, 1901. године, постао ђак Више гимназије у Шапцу, исказујући посебну надареност за поједине предмете. Од 1908. године, гимназијско школовање наставио је у Београду. После матуре, одлази у Париз, на Сорбону, где се посветио студијама математике и физике. У балканским и Првом светском рату Винавер учествује као добровољац, потпоручник у славном Ђачком батаљону и солунац. На Крфу је упознао професора Слободана Јовановића, који је био на челу Српског ратног пресбироа и предано радио на изради спискова погинулих и помрлих српских војника. Како је Европу и свет требало упознати са патњама и страдањима српске војске, Слободан Јовановић је, 1916. године, у Француску и Енглеску упутио филозофа Бранислава Петронијевића, владику др Николаја Велимировића и Станислава Винавера. Винавер је у Енглеској неколико предавања држао заједно са “златоустим великодостојником српске цркве” др Николајем Велимировићем. По окончању Првог светског рата, добио је намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете, где му се сто налазио између Бранислава Нушића и Боре Станковића. Двадесетих година Винавер је постао стални сарадник Времена. Као новинар, Винавер је био концизан, кратак и јасан. Умео је у вест да сажме оно што је најбитније. Био је вешт у оценама и сигуран у проценама. О свему је био обавештенији од осталих и доносио је вести до којих други нису могли доћи. Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је Времену на располагање; захваљујући томе, овај лист је одисао неопходним светским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом.

На књижевном пољу огласио се јако рано, као двадесетогодишњак, збирком песама Мјећа, 1911. године. Писао је и поезију и прозу и упражњавао многе књижевне родове и врсте. Одликовао се великом културом и луцидношћу, али и немирима и некомформизмом који су његов неоспорни таленат “расејали” на све стране. Ипак, највише је дао у есејистици и поезији, а честа враћања Винаверу наших истакнутих књижевних теоретичара и критичара говоре да о његовом раду још није све речено. Био је писац вичан перу, благоглагољив и речит, увек спреман на разиграност и речи и идеја, без жеље да робује овешталој лингвистичкој форми, са страшћу завереника језичке културе. Поседовао је трајну склоност ка вербалном хумору, чак и пародији, што се свакако може везати за његов чивијашки дух. Искрио је духовитошћу и хумором, али не из потребе да се некоме наруга или да га понизи, него да докаже да се о свему може говорити и из другог угла. Његове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и смислом за гротеску. Пантологија новије српске пеленгирике заправо је пародија Антологије новије српске лирике Богдана Поповића. То је, према оценама књижевних критичара, “најбоља књига пародија у нашој књижевности”. Доживела је велики успех и више издања и до данас остала најпопуларнија Винаверова књига.
Станислав Винавер је умро у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

Међу бројним Винаверовим објављеним радовима издвајамо следеће:

— Мјећа /књига стихова/, Београд, 1911.
— Приче које су изгубиле равнотежу, Београд, 1913.
— Мисли, Београд, 1913.
— Варош злих волшебника /песме/, Београд, 1920.
— Пантологија новије српске пеленгирике, Београд, 1920.
— Громобран свемира /есеји/, Београд, 1921.
— Нова пантологија пеленгирике, Београд, 1922.
— Руске поворке, Сарајево, 1924.
— Чувари света /песме/, Београд, 1926.
— Проблеми нове естетике. Бергсоново учење о ритму, Београд, 1927.
— Гори, гори, једна југословенска симфонија, Београд, 1927.
— Шабац и његове традиције, Шабац, 1935.
— Томаш Масарик, Београд, 1937.
— XВ конгрес Пен-клуба у Паризу, Београд, 1937.
— Икаров лет, судбина данашње књижевности, Шабац, 1937.
— Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938.
— Момчило Настасијевић, Београд, 1938.
— Најновија Пантологија српске и југословенске пеленгирике, Београд, 1938.
— Ратни другови /песме/, Београд, 1939.
— Године понижења и борбе, живот у немачким “офлазима”, Београд, 1945.
— Европска ноћ /песме/, Београд, 1952.
— Језик наш насушни /есеј/, Нови Сад, 1952.
— Надграматика /избор есеја/, Београд, 1963.
— Заноси и пркоси Лазе Костића /монографија/, Нови Сад, 1963.
— Станислав Винавер /избор/, приредио Јован Христић, Београд, 1964.
Винаверови бројни преводи са енглеског, француског, руског и немачког језика
(Твен, Рабле, Вијон, Блок, Гете) и данас су остали ненадмашни.

Текст о Винаверу преузет с: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=328.0

 

 

Scroll To Top