Radmila Petrović : MOJA MAMA ZNA ŠTA SE DEŠAVA U GRADOVIMA

 

Petrović, Radmila

MOJA MAMA ZNA ŠTA SE DEŠAVA PO GRADOVIMA

Beograd, PPM Enklava, 2020.

 

U mom selu postoje pokorne žene i mrtve žene. Nikad zaista nisam napustila to mesto, nikad se uselila u ovaj stan. Ujutru prvo razmislim gde sam, čuje li se košava ili šum na srcu moje majke. Kažeš lepa sam, ali nekako uvek tužna, poput princes-krofne na zadušnicama. Želela sam i ja da budem latica, a trava sam koja izrasta iz betona, Morava što preti da se ulije u svačije cipele. Ništa te ne učini toliko snažnim kao porodica u kojoj se deca gaje kao kukuruz, pod uslovom da je preživiš. Možda ni ne znam da se vežem ni za šta drugo osim za stih. Pišeš i ti. Meni pesme, njoj romane. Nije važno, više volim poeziju.

Moja mama zna šta se dešava u gradovima, a ja znam zašto se u njih odlazi.

izvor: https://www.goodreads.com/

…

Radmila Petrović nema tu ambiciju prikrivene erudicije. Uporište njenog pevanja možemo izvući iz krilatice o panku i parafrazirati u: selo nije mrtvo. Glavni modernizacijski proces druge Jugoslavije, masovna migracija iz sela u gradove, koji se masovno odvijala od 1950-ih do 1980-ih godina omasovljujući radničku klasu, nije anihilirao selo kao predurbani i protivurbani civilizacijski lokalitet, klasičko mesto idile i života u skladu s prirodom, ali i naturalistički purgatorijum okamenjene kulturološke zaostalosti i animalne sirovosti. Ipak, lirska junakinja Radmile Petrović, iako u sebi baštini senzibilitet devojke sa sela, peva posle odlaska sa sela i njen svetonazor je kontaminiran životom u gradu. ‘Ne znam da pričam o filmovima/ znam kako se sade luk i grašak’, govori u ispovednom tonu koji razobličava seosku grubost kao imperativ preživljavanja i vlastiti emocionalni miraz.

No više je kontradikcija i interiorizovanih crossovera koje ona nosi u sebi, rodnih, profesionalnih, senzibilitetskih. To je devojka kojoj je bilo predskazano da će biti dečak; dečaštvo nosi kao inerciju tela (‘grudi: mršava dvojka’), ali i u vidu maneulne veština (zna da vozi i popravlja traktor). Odmetničkog je karaktera (‘ja sam šmeker-devojka/ imam perorez u džepu’), uz ‘žensku’ samosvest (u ljubav se ulazi kao u rat, ali s ciljem da se bitka izgubi). Kao da je grad, čiji asfalt podrazumeva nesalomivu čvrstinu, u odmetnici sa sela probudio nežnost, a ljubav, kao egzistencijalna i pesnička klopka, uslovila potrebu za pripadanjem muškarcu. Ljubavni iskazi kriju subverziju (‘božuri cvetaju/ u mojim gaćicama’), kaže pesma ‘nad-patriotskog’ naslova ‘Srpkinja sam, al’ mi Kosovo nije u srcu, nego ti’, tako da melika Radmile Petrović ublažava, ujednačava i, u krajnjem, iskupljuje melanholiju izgubljenog jezika bilja, elementarnost podređenosti prirodi i nasilje socijalne hijerarhije na selu.

Bez drame i tragike, poezija Radmile Petrović vedra je i snažna. Iako koketira sa temama porodičnog nasilja i ženske podređenosti, a u jednoj pesmi i sa lezbijskom vezom (‘da, tata, imaćeš snaju iako nemaš sina’), knjiga ‘Moja mama zna šta se dešava u gradovima’ ostaje u okvirima horizonta očekivanja srpske pesničke scene i džender raspodele moći. Perorez u džepu šmeker-devojke je tek ukras, neupotrebljena zamena za šminku ili mobilni telefon. No lepo je videti da poezija – koju će jednom, u post-distopiji, svi pisati – ponovo znači mnogima, makar obnavljanjem svoje komunikativne iskrenosti.

Saša Ćirić

 

Izvor: https://portalnovosti.com/