Представљена нова књига Чедомира Вишњића

У Културном и научном центру „Милутин Миланковић“ у Даљу, пред четрдесетак посјетилаца, 23. децембра, представљена је књига Чедомира Вишњића „Србобран 1901 -1914.“ („Српско Коло 1903 – 1914.“). О књизи су, поред аутора, говорили Боривој Чалић из Вуковара и Ђорђе Нешић из Бијелог Брда.

У уводном дијелу вечери, домаћин програма Ђорђе Нешић, представио је досадашњи рад Чедомира Вишњића, као историчара и уредника издавачке дјелатности, као и уредника часописа, љетописа и календара. Указано је на значај истраживачког рада аутора, који се системски и досљедно бави важним годинама историје Срба у Хрватској, из којих се може ишчитати и тумачити и њихова данашња позиција. Потом су изнесени основни подаци о књизи „Србобран 1901 -1914.“ коју су заједнички издали „Службени гласник“ из Београда и СКД „Просвјета“ из Загреба. Саопштено је да књига има преко 700 страница, да је опремљена ауторовим исцрпним предговором, а да је за њезин настанак било потребно, за више од двије године рада, ишчитати преко 3 500 бројева новина, с преко 100 000 чланака да би се стигло до 2 500 анотираних библиографских јединица.

Аутор је замољен да, ради бољег разумијевања простора и времена излажења „Србобрана“ и „Српског Кола“, уведе посјетиоце у историјско вријеме које је затамњено и у школском систему и у сјећању јер су га потиснули бурни временски догађаји (Први и Други свјетски рат), а чланови редакције часописа нису били по вољи ниједној власти.

Боривој Чалић, библиотекар из Вуковара и истакнути истраживач културне прошлости, указао је на значај овакве врсте рада и резултата који из тога проистичу. Говорио је о значајним личностима који су се окупили око ова два часописа, о траговима који су иза њих остали у књигама, а у реалном животу само као златотисци на мирогојским надгробним споменицима.

Аутор књиге Чедомир Вишњић говорио је о избору теме свог рада, тешкоћама и радостима с којима се сусретао у раду, о циљевима овог истраживачког посла. С посебним пијететом говорио је о браћи Прибићевићима, јединственом културном, публицистичком и политичком феномену на јужнословенским просторима, чије је књиге приређивао за штампу (Адам и Милан Прибићевић), а сада их представља као уреднике, новинаре, политичаре и креаторе јавног мњења.

Садржај књиге представљен је читањем десетак библографских јединица, у распону од програмских политичких увода Светозара Прибићевића, до славонско – сремских тема, малих огласа и анегдота, а све да би се указало колико рад освјетљава сложеност живота једног потонулог свијета.

Занимљиво вече настављено је разговором са заинтересованим посјетиоцима и послије официјелног завршетка. Очигледно је тема занимљива и важна за разумијевање прошлости, али и садашњости Срба у Хрватској

Лист „Србобран“ започео је с излажењем у Загребу 16. октобра 1884, а угасио се убрзо по избијању Првог светског рата, 1914. године. Покренут новцем српског грађанства у Хрватској, излазио је с различитом учесталошћу – два, па три пута њедељно, потом и сваки дан, осим недељом и празником. Те новине убрзо ће постати централни национално-политички лист и важна тачка у обликовању јединственог српског националног колективитета и снажан фактор српске националне интеграције у годинама које су следиле након 1881. када је укинута Војна крајина и њена територија сједињена с Хрватском и Славонијом. То је доба оснивања Српске банке, Привредника, Савеза српских земљорадничких задруга и, уопште, време убрзаног хватања корака у модернизацијским друштвеним процесима, политичким, привредним и културним, када је, већ и ради самог опстанка, ваљало мењати свест и менталитет.

Књига Чедомира Вишњића, о којој је данас реч, нуди нам на веома добар, а један од могућих начина, скраћено читање ових новина у једном прецизно одмереном временском одсеку који захвата сам почетак 20. века, од 1901. па до почетка Првог светског рата, 1914. године. То је и увод у један век, двадесети, српско-хрватске политике и политике према Србима у Хрватској, започет погромашким антисрпским демонстрацијама 1902, преко Велеиздајничког процеса, догађаја 1914, а затим и 1941-45, све до последње деценије тог века и 1995. која је означила крај процеса темељитог затирања и рушења, те готово потпуног нестанка целог једног света, данас сведеног тек на ендемске остатке.

За ову књигу требало је темељито прочитати више десетина хиљада чланака и пажљиво одабрати оно што је довољно репрезентативно да пружи преглед времена о којем говори, а истовремено, како каже сам аутор, да има моћ поруке. У таквом приступу лакше се разазнају и континуитет али и разлике које настају поткрај 1902. када лист, који је био забрањен након септембарских антисрпских демонстрација, сада преименован у „Нови Србобран“ преузима нови уредник, двадесетседмогодишњи Светозар Прибићевић, са својим тимом који чине његова браћа Милан, Адам и Валеријан, каснији сремски викарни епископ, па Милан Грчић, Буде Будисављевић, Јован Бањанин, Михајло Медаковић, Александар Омчикус, Милан Поповић, Пајо Обрадовић, Душан Поповић… Ова имена данас су темељито заборављена у јавном животу и историји српске политичке културе. Нека од њих, ипак, у меморију су уклесана златним словима – али на Мирогоју.

Централна личност тог круга, Светозар Прибићевић, вођа Српске самосталне странке, један од твораца „новог курса“ и Хрватско-српске коалиције, од оних је личности кроз чију се судбину прелама и историјска судбина Срба у Хрватској, њихове тежње, жеље, истине и заблуде, али и историја југословенске идеје. Он је, како то аутор примећује, у сваком тренутку своје каријере и политичког рада, од темељних идеја до тактичких сналажења, био Србин из Хрватске. Био је политичар од формата којег је водила снажна политичка страст.

У овом избору омогућено је и паралелно читање и поређење „Србобрана“ са „Српским колом“, народним листом, новинама за село, дидактичке и педагошке оријентације, које је 1903. покренула и уређивала иста уредничка екипа, па је тако и лакше видљиво оно што је, како аутор каже, „главнина редакције припремала за српску господу с оним што је Адам Прибићевић прерађивао и приређивао за своје тежаке, ратаре, сељаке“.

Ова малобројна, а утицајна група, „ослоњена на прошлост, отворена за будућност“, своју базу нашла је и у широком кругу сарадника и помагача на терену – у Лици, Кордуну, Банији, Славонији, а свој програм усмерила је на чување и развој српских националних институција и активан политички рад у српским масама и на хрватској политичкој сцени, с тежњом да се буде што ближе власти, рачунајући и на Србију у процесима распада Аустро-Угарске и Турске, који су се већ наслућивали, а истовремено свесна да је проблем Срба у Хрватској решив само „у ширем оквиру или заједно са осталима“, истичући, при том, потребу и вредност заједништва. Оно што има посебну културно-историјску важност у просветитељској мисији ових новина јесу књижевни прилози у којима су најчешће објављиване приповетке домаћих и страних писаца, а уредништво је велику пажњу поклањало и просвети, здравству, привреди.

„Србобран“ је био непрестана опасност – за јавну и државну сигурност. Формулисао је идеолошке основе српске политике, био је један од ретких извора информација за крајеве у којима су живели Срби, био је незамењиво средство пропаганде јер је окупљао освештене националне и страначке борце. Не треба сметати с ума да је „Србобран“ борбено страначко гласило, свесно тенденциозан и, како аутор каже, „вољан и способан тући као чекићем по истом мјесту, само да убједи своје читаоце и оствари циљ.“ У њему се непрестано промовише идеја о ситном и упорном свакодневном раду и потреби да се политика схвати свеобухватно, као делатност која се одвија на свим пољима живота. Због тога је одлучујуће деловао на пропаганди и ширењу идеја Српске самосталне странке и на темељу тих идеја окупљао најшире социјалне слојева у тадашњој веома разноликој српској заједници у Хрватској. Такав лист оригиналан је и убедљив, па зато незамењив сведок о друштвеним и политичким догађањима у једној средини, у дефинисаним просторним и временским границама.

Нећу овде да препричавам историјске догађаје. О том добу постоји читава једна библиотека књига. У њима се на различите начине, а зависно од националне или идеолошке призме њихових аутора, то време различито интерпретира и тумачи, па се из тога извлаче и различити закључци. Због тога је књига Чедомира Вишњића вишеструко важна, јер причу враћа на почетак. Онај, који би, истовремено, морао – и требао – да буде на почетку поштеног рада сваког озбиљног историчара – на изворе. И то оне који су кључни за разумевање теме о којој је реч, а „Србобран“ то несумњиво јесте.

Ова књига резултат је рада једног зналца који је успео да оствари више него компетентно дело достојно каквог института или тима сарадника. Таквој стрпљивости и упорности ваља зато одати пуно признање. На више од 700 страница и у више од 2500 анотација из изабраних чланака, пред нама се распростире грађа која би, у неком постмодерном кључу, могла да се чита и као узбудљив политички роман који, корак по корак, разгрће наталожене слојеве незнања и небриге, откривајући једну богату традицију, које смо се, препуштајући се самозабораву, одрекли олако, као да нам се и без тога заиста пресипа.

Боривој Чалић, 22.12.13.